Davno je to bilo, u prastaro vreme, kad se na zemlji pojavila neka opaka bolest, koju su jedni zvali čuma a drugi kolera. Ta je bolest umorila mnogu decu.
I eto, baš se u to doba pojavila na zemlji naša Tetkica Bibija. Odakle je došla, niko nije znao. Možda je i sa samog neba sišla; možda ju je i sam Bog poslao da pomogne sirotom romskom narodu i da spase njegovu dečicu od smrti. Zato što je ona bila čudotvorna, zato što je hodajući po svetu činila mnoga čuda. Baš tog dana kad je Tetkica sišla na zemlju ceo dan je padala kiša. Imala je dva verna pratioca, dva jagnjeta koja su sa njoj zajedno promrzla na kiši. Pošto je mrak već pao, zakucala je na vrata nekog seoskog domaćina. Ništa. Kucala na druga, treća i mnoga potom, ali niko nije hteo da joj otvori. I tako je sa svoja dva jagnjeta došla do kraja sela, gladna i promrzla. I dok je gledajući u tamu razmišljala koliko je udaljeno susedno selo, primeti na brežuljku nekoliko usamljenih kuća. Polako pođe prema njima. Kad je došla do samih kuća vide da to nisu bile obične seoske kuće, nego rupe iskopane u zemlji i prekrivene korovinom. Ne ustežući se ona zakuca na prva vrata. Iz kuće se prvo začu detinji plač, zatim ženski glas i na kraju muški. “Ko si ti što tako kasno lupaš na moja vrata?, upita muška glava koja se promoli kroz vrata. “Ja sam Tetkica Bibija, sirota žena koja sa svoja dva jagnjeta putuje svetom. Hteli bi da se odmorimo”, odgovori sirota žena. “Uđite, imamo samo jednu sobu, ja i moja žena i šestoro dece. Uđite i dobro nam došli”, poželi domaćin kuće. U njihovoj kuću bilo je tesno. U sredini je tinjao stari panj. Oko ognjišta je na slami polegalo šestoro dece. I svo šestoro je bilo bolesno od iste bolesti koja je harala tog vremena svetom.
U jednom uglu ležala je matora koza, a u drugom je bio sanduk za brašno, prazan. Osim nekoliko kora hleba ništa više nije bilo za jelo. Videći svoju gošću ozeblu i sažalivši se na njene jaganjce, domaćin je hteo da svoja dva bolesna deteta odmakne od vatre i da tako načini mesta za goste. Tetkica nije htela, već je sela u hladan ugao sobe i stavivši na krilo svoja dva jagnjeta podelila je sa njima koru hleba koju joj je ponudio domaćin. Sutradan pred zoru kroz san domaćin čuje da se nešto kreće po sobi. Otvorivši oči vidi Tetkicu Bibiju kako sa jaganjcima izlazi iz sobe. Kad je pokušao da je zadrži da se ogreje dok neotopli dan, gošća odgovori: “Hvala ti dobri čoveče. Ti nama toliko a tebi Bog hiljadu i hiljadu puta više. Ali, ja moram dalje”. Začuđeni domaćin pita: ”Pa ko si ti ženo?”. “Ja sam Tetkica Bibija – Sunto Bibi. Došla sam da vidim živi li svet po božjim zapovestima. Ovaj pomor koji po svetu hodi, od Boga je. To je kazna za grešnike. Ti si mene sinoć lepo primio, nahranio i mene i moja dva jagnjeta i tvoja će deca da ozdrave. Onima koji me nisu sa moja dva jagnjeta primili, umreće sva bolesna deca, i druga će im se razboleti”. I još je nešto rekla: “Reci svim našim Romima neka ne oteraju od svojih vrata putnika namernika a svakom ko moli za parče hleba daju i poslednji komad. i slavite svake godine moj dan i spominjite me”. To rekavši nestade zajedno sa svoja dva jagnjeta.